Site name
Site name

Gradski momci na traktoru


23.11.2018.

 Dve godine je putovao po Srbiji i birao imanja, a izbor je pao na Valjevsku Kamenicu, preciznije, na posed na granici tog sela i Gornje Bukovice. I to u trenutku kada je oglas već istekao, a imanje ipak ostalo neprodato. Tamo je ovog leta počeo da živi svoje snove, da na pitanja o prednostima između sela i grada nepobitnim činjenicama govori u korist sela i da sa svojim saradnicima stvara novu budućnost u tom kraju Srbije.

Odrastao je u kući u mirnom delu Vračara, gde žive generacije njegovih predaka, ali nešto iskonsko je govorilo mladom inženjeru voćarstva i vinogradarstva Pavlu Đorđeviću (27) da treba da se posveti selu i da počne tamo nešto da stvara.

Prošle, 2017. godine, uz pomoć porodice, a najviše sestre Jelene, kupio je imanje površine četiri hektara, sa dve kuće, štalom i dva bunara. Usledilo je renoviranje, a kuću malu krečenu u belo, staru oko 200 godina obnovio je, popravio prozore i ofarbao ih u plavo i doterao unutrašnjost. Organizovao je mobe pozivajući drugare i kolege iz Beograda da mu pomognu u raskrčivanju, što su oni sa zadovoljstvom i učinili. Kuća je prezimila sama, a od proleća, sa prvom vegetacijom stigla je i njena nova Priča sa dušom.

- Ideja o životu na selu stvarala se čitavog mog života. Roditelji su sestru, brata i mene često vodili na izlete u prirodu trudeći se da nam nadomeste to što živimo na Vračaru. Moram priznati da je, kad smo bili manji to bilo drugačije i da smo na Vračaru, gde je nekad bilo mnogo više kuća nego danas,imali određenu dozu prirode. Vozili smo bicikle, peli se na komšijinu trešnju, igrali se na ulici, bili bliski sa ljudima iz našeg kraja – seća se Pavle kada je napravio korak napred u životu.  

Dolazeći sve češće iz Beograda u Valjevsku Kamenicu, uživao je u prirodi, ali su se i računi za benzin gomilali. U jednom trenutku setio se da bi nešto od proizvoda mogao da nosi sa sobom u prestonicu, pa je kupio kokoške. Ubrzo su stigle i prepelice, zasadio je oko 30.000 živića jagoda, kao i povrće po principu „šta rodi, rodi“, primenjujući standarde organske proizvodnje.

Okupivši svoje prijatelje i kolege sa fakulteta, nastao je tim i petoro mladih ljudi rešilo je da tržištu ponudi nešto novo. Iako ne vole da delegiraju poslove potvrđujući da kod njih „svako radi sve“ Pavle je objasnio čitaocima Priča sa dušom da Peđa, Ljilja i Milica proizvode džemove, slatka, sokove i čorbe, zatim sapune i šampone od nane i koprive, a rade i na fotografisanju i promociji.

Miloš Jović (26) iz Kuršumlije, inženjer voćarstva i vinogradarstva živi na selu, a Pavle je na relaciji Beograd-Valjevska Kamenica i, između ostalog, razvozi klijentima naručene pakete.

- Naše kokoške su slobodnog duha, šetaju se gde žele i jedu prirodnu hranu. U početku ih je bilo 150, a sada se taj broj malo smanjio jer nam je lija bila u poseti i uzela „svoj deo kolača“ (smeh). Prepelice su trenutno u kavezima, jer nemamo drugu opciju, ali razmišljamo da i one počnu slobodno da šetaju u ograđenom prostoru kao koke.

Kako se ovaj posao razvijao? Prvo su pronašli tržište, odnosno ljude iz Beograda koji mogu da plate organske proizvode koji su i do 70 odsto skuplji od onih u koncencionalnoj proizvodnji. Krenuli su od poznanika i prijatelja, a priča se najviše raširila po sistemu „od usta do usta“, a zatim i na instagramu i fejsbuku, gde reklamiraju poljoprivredno gazdinstvo Organela.

- Vrlo lako se oseti razlika između domaćeg jajeta i jajeta kokoške koja živi u kavezu i jede koncentrat. Tako su ljudi počeli da nas zovu, da pitaju imamo li još nešto, a mi smo počeli da nudimo ono što raste na našem imanju: spanać, blitvu, peršun, rukolu, krompir, cveklu, šargarepu, ren, paradajz, krastavce, lubenice, šljive... Kopriva je specijalni proizvod i od nje pravimo čorbu i u teglama donosimo na kućnu adresu, kao i obarene paketiće vrhova koprive. Tu su i čajevi od rastavića, divlje nane, matičnjaka. Posebno smo ponosni na naš ZEN, proizvod od zelenog paradajza, senfa i rena koji pravimo po starom receptu iz sela – otkrivaju mi Miloš i Pavle.

Kako iz ugla nekoga ko je odrastao u gradu danas izgleda život na selu?

- Kad sam govorio ljudima o ovoj ideji, većina je odgovarala sa: „Jao, i mi bismo živeli na selu“. U „priči“ bi svi živeli, a u realnosti je pitanje ko bi zaista bio spreman na to. Život na selu nije komplikovan, to nije kopanje na njivi, kao što se misli, to nije robija. Ako pitate nekoga koje su prednosti grada, odgovoriće da su to pozorište i bioskop. Sledeće pitanje je: „Koliko često idete u bioskop i pozorište?“ i shvatite da bi i onaj ko živi na selu mogao sebi da priušti povremeno takav izlazak. Nama u Srbiji kao da je neko usadio u glavu odgovore na pitanja na temu sela. „Teško, nemoguće“. Kao da smo programirani da tako odgovaramo. Kad pitam nekoga kako mu izgleda dan u gradu, odgovor je: „Ustanem, odem na posao, vratim se uveče i legnem da spavam“. Šta je onda tu lako i lepo, a šta je na selu teško ako imate slobodnih dana onoliko koliko želite, ako nemate stres? Naravno da ima fizičkog rada, ali danas postoje mašine, ne kopamo mi kao u rudniku – detaljno će Pavle za Priče sa dušom.

Šta je spojilo ove mlade ljude?

- Neki od nas se poznaju sa fakuteta, a neki iz života. Miloš i ja smo kolege sa fakulteta, nismo zajedno studirali, ali smo orezivali voće. On je izuzetno sposobna i vredna osoba od koje može svašta praktično da se nauči, a da nije samo fakultetsko znanje. Pošto nas je sve povezalo i selo, siguran sam da neka druga naša ideja u gradu ne bi uspela kao ova. Kad radimo, entuzijazam jedne osobe probudi to u drugoj, a kad on splasne, opet je tu neko drugi da vas vrati na pravi put – kaže Pavle.

Pre nego što smo krenuli put Beograd da Beograđanima isporučimo koprivu i prepeličja jaja, pitao sam Pavla i Miloša da li od ovog posla mogu da žive?

- Kako je krenulo, da kucnemo u drvo, odgovor je „da“. Najbitnije je da imate put do tržišta. Moja poruka svima koji kreću u poljoprivrednu proizvodnju ovog tipa je da ne počinju dok ne budu znali gde će prodati proizvode. Osim isplativosti, nama je na selu važno što možemo da budemo kreativni, i, pre svega, slobodni. Kakva kancelarija i rad od 9 do 5. To nije to“ – poručio je inženjer Pavle Đorđević u Priči sa dušom iz valjevskog kraja.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com